Ćelijsko disanje, jako vazan proces koji se dešava u ćelijama, čak i biljnim i bez kojega bi život bio nemoguć. Ali da li ste se ikada zapitala kako se ono odvija. To je ustvari skup komlikovanih zadataka, ali ja ću nastojati da vam to opišem na što lakši način.

Kako se dešava ćelijsko disanje

Ćelijsko disaje se može podjeliti u 3 faze, a to su: GLIKOLIZA, KREBSOV CIKLUS i LANAC ZA TRANSKORT ELEKTORONA.

1. GLIKOLIZA
   Šećer koji se razgradi u organima za varanje putuje putem krvi do svih ćelija, taj razgrađeni šećer nazivamo glukozom. Kada glukoza uđe u ćeliju počinje njena dalja razgradnja, procesom koji se naziva glikoliza. U tom procesu od molekula glukoze nasaju 2 molekula ATP-a, 2 piruvata i 2 molekula NADH.Ta 2 molekula piruvata ulaze u matrix mitohondrije u prelaze u Acetil-CoA
2. CIKLUS LIMUNSKE KISELINE (KREBSOV CIKLUS)
   Acetil-CoA se oksiduje i tako nastaju NADH, FADH2 nešto malo ATP-a i CO2. Energija je u 1. fazi bila deponovana u hemijskim vezama glukoze, a sada je ona deoinivana u elektronima NADH I FADH2
3. LANAC ZA TRANSPORT ELEKTRONA
   NADH I FADH2 moraju otpustiti svoje elektrone i jone u to lancu za trasport elektrona koji nazivamo i lancem disanja odnosno respiratorni lanac. On je smjesten na unutrasnjos strani mitohondrija. Elektroni tako putuju, kroz člsnove respiratornog lanca i na njima se dešava naizmjenična oksidacija i redukcija, odnosno primanje i otpustanje elektrona. Kako se elektroni prenose, takođe se prenose i joni. Zbog tog prenosa stvara se razlicita koncentracija jona sa ( unutrasnje ) membrane mitohondrije i uvjek u zivim sistemina razlicita koncetntracija jona znaci i velika potencijalna energija koja se kasnije moze upotrjebiti sa sintezu ATP-a. A ATP je kao što znamo energetska valuta ćelije.

The post Kako objasniti ćelijsko disanje appeared first on Kakopedija.

Ukoliko znate da vozite rolere ili rošule vec ste napravili korak napred. Klizanje na ledu pre svega zahteva dobru ravnotežu i orijantaciju

Kako klizati na ledu

1. Kupiti klizaljke ili nabavite od nekog.
2. Otići do mesta na kom je klizanje dozviljeno.
3. Navući klizaljke i zategnuti kaišve ne previše da vas ne bi žuljale.
4. Stati pravo i blago se spustiti u kolenima zbog ravnoteže.
5. Blago se odgurnite levom nogom i oslonite na desnu.
6. Dok tokom klizanja želite da skrenete oslanjajte se i nakrivite na stranu na kojoj skrećete.
7. Ako želite da stanete krivudajte levo-desno i vrsite veliki potisak svojom težinom na led.

The post Kako klizati na ledu appeared first on Kakopedija.

Najefikasniji način čišćenja rerne od masnoće bez kupovine skupih i otrovnih hemijskih sredstava, je kora isceđenog limuna.

Kako očistiti rernu od masnoće

1. Korom isceđenog limuna premažite celu rernu,uključujući i rešetku
2. Ostavite da deluje 15-30 minuta
3. Isperite vlažnim sunđerom i osušite krpom.

The post Kako očistiti rernu od masnoće appeared first on Kakopedija.

Krtice danas svima smetaju i smatraju se jednom od najvecih štetočina.
Brzo i lako ćete rešenje naći baš ovde u samo 3 koraka.

Kako se rešiti krtica

1. Skinuti zemlju sa krtičnjaka i videćete tunel koji je krtica iskopala.
2. U rupu ili tunel sipati nafte po želji. Prosečno je to oko 1dl-2dl
3. Uzeti papir i začepiti rupu.
4. Krtica će za kratko vreme, najviše dan, ili preći kod komšije ili se ugušiti.

The post Kako se rešiti krtica appeared first on Kakopedija.

Soda bikarbona je beli prah koji je slabo rastvorljiv u vodi. Medjutim ima široku primenu.

Kako iskoristiti prednosti sode bikarbone

1. Opšte je poznato da se soda bikarbona koristi za izbeljivanje zuba u sopstvenoj režiji. Moguće je sodu bikarbonu samo dodati pasti za zube i tako ih oprati. Malo komplikovaniji način jeste pomešati jednu kašičicu sode bikarbone, 3 % hidrogena i ovom smesom istrljati zube. Ovaj postupak je potrebno praktikovati jednom nedeljno kako bi se postigli zeljeni rezultati.
2. Soda bikarbona je sastavni deo većinu hemijskih sredstava koji se koriste u domaćinstvu. Zbog toga se ona može koristiti kao zamena za neke od ovih proizvoda.
3. Kako bi kupatilo uvek blistalo kao sredstvo za održavanje može se koristiti soda bikarbona i to tako što se kupatilo čisti vlažnim sundjerom natopljenim sodom bikarbonom. Takodje se koristi i za otčepljivanje odvoda. Jednostavno sipati 100 grama sode bikarbone u odvod, a nakon toga preliti sa najmanje pola litra vrele vode. Koristi se i za uklanjanje kamenca i neprijatnih mirisa iz veš mašine i to tako što se jednom u mesec dana doda soda bikarbona i prazna mašina odradi jedan ciklus pranja.
4. Koristi se za čišćenje frižidera i zamrzivača tako što se vlažnom krpom i sodom očiste i ispreru vodom. Koristi se i za ukljanjanje neprijatnih mirisa iz frižidera i to tako što se u frižideru drži otvorena posuda sa sodom bikarbonom koja se povremeno promeša.
5. Soda bikarbona je odlična i za ukljanjanje masnih naslaga sa šerpi, tepsija, plehova ili nekog drugog posudja. Čišćenje rerni može biti jako naporno. Medjutim, uz sodu bikarbonu to ne predstavlja nikakvo mučenje. Potrebno je sipati sodu bikarbonu i malo vode i ostaviti da odstoji preko noći. Ujutru će se sa lakoćom rerna očistiti! Za čišćenje tostera ili mikrotalasnih peći se takodje može koristiti soda bikarbona.
6. Soda bikarbona pomaže i u ukljanjanju smrada iz pepljare i kante. Što se tiče pepljare potrebno je samo nasipati malo sode bikarbone kako bi se uklonio miris dima. U kantu za smeće nasipati sodu bikarbonu i ubaciti vreću za smeće na taj način će ona neutralisati neugodan miris iz kante. Koristi se i za uklanjanje smrada iz obuće.
7. Ubodi komarca mogu biti veoma neprijatni, pa čak i bolni. Ali i tu od pomoći može biti soda bikarbona i to tako što se na mesto uboda nanese pasta od vode i sode bikarbone. Delotvorna u ovom slučaju može biti i pasta od sode bikarbone i jabukovog sirćeta. Dobra je i za lečenje opekotina, za ublažavanje svraba od nekih osipa ili alergija, pa čak i za lečenje osipa od pelena.
8. Soda bikarbona je našla svoju primenu i u kozmetici. Može se koristiti za čišćenje lica i to kao piling u kombinaciji sa vodom. Kad se ispere lice će biti veoma čisto. Ona može i omekšati kožu pa se preporučuje kao dodatak toploj kupki. Takodje može poslužiti i za obavljanje pedikira kod kuće. Dodavanjem tri kašike sode bikarbone u toplu vodu postiže se efekat mekih i negovanih stopala.
9. Soda bikarbona se koristi i u mnoge druge svrhe kao što su čišćenje platnenih torbi, sundjera, uklanjanje raznih vrsta fleka, pa čak i za gašenje požara.

The post Kako iskoristiti prednosti sode bikarbone appeared first on Kakopedija.

Mesečina ima divan sjaj, kao da sviće, a noć je tek počela. Ležim na travnjaku tražeći zvezde, ali noćas su pobeđene, ugašene… Ostale su najjače i najlepše sa Mesecom kao kakvim vođom, kraljem nad kraljevima, lampom nad lampama, umetnikom nad umetnicima. Kažem umetnikom, jer mi je u rukama divno delo vanvremenskog pisca. Nije mi teško da čitam, jer imam saveznika na nebu koji poput Sunca osvetljava sve redove i ne dozvoljava mi da zastanem. U jednom dahu čitam neke davno napisane reči i ne želim kraj. Da li je moguće da reči nekad mogu izraziti sve? Može li jedna knjiga odlikovati sva čovekova osećanje i ceo njegov život? Svaka reč se krije u jednom posebnom lavirintu tajni i to svaki dobar pisac poznaje. Od onoga što nikad nije bilo i neće do onoga što jeste, pisci prave najlepše priče. Šekspir je, znajući to, napisao najlepšu tragičnu dramu koja nedvosmisleno govori o ljubavi koja pobedjuje čak i smrt – tragično, romantično i idealno.

Kako napisati sastav na temu Tragična veličina Romeove i Julijine ljubavi

Ljubav. Za ljubav nije potreban razlog. Ona se ne dešava stalno, ali kada se desi, srce u grudima treperi.

Čitajući knjigu, osećam neopisivu, beskrajnu, ali i začuđujuću radost, jer shvatam da prava ljubav nema cenu, ona je smisao života i pokretač svega što je vredno. Uživam dok čitam, jer Romeo i Julija, osećaju blage, poput povetarca dodire, pogledi im se nežno sreću, događa im se jedno predivno osećanje koje podseća na nešto što će večno trajati – ljubav. Uviđam savršenstvo njihove ljubavi, čistu radost pri susretu, ali i neizmernu tugu. Nad njihovim nevinim osećanjima nadvio se mač onih čiji su oni potomci.

“Što ne boli – nije život,
što ne prolazi – nije sreća.”

Njihova bol i kamen spoticanja počiva na snažnim motivima, a ljubav se nasadila poput savesne kokoške na svojim slabašnim i nezaštićenim čedima, svakim trenom sve je jača.
Porodice Romea i Julije, dva smrtna neprijatelja, postaju neprijatelji njihove ljubavi. Ništa ih pomiriti ne može, jer jaz je svakim danom sve veći, možda je to sudbina. Ali, da li je sudbina jača od ljubavi?

Postavljam ovaj znak pitanja sebi i nastavljam dalje. Prelazim preko redova ove divne drame i osećam kako mi prijateljski pomaže da odgonetnem sve nejasno. Osećam kako daje krila mom umu i srcu, naslućujem piščevu iskrenu i odanu strast u svakoj rečenici, u svakom opisu. Ulivalo mi je ovo delo nadu, a sad i sigurnost da prave ljubavi ne idu, one traju.

Romeova i Julijina ljubav je van svakog vremena. Ona ne nalazi razumevanje na Zemlji, ali zato opstaje kroz smrt i traje kroz vreme. Nažalost, oni su ljubavnici koji nisu uspeli da nađu mesto na ovom svetu, a smisao svog života su pronašli u svojoj ljubavi.

Pošto bivaju neshvaćeni, spas nalaze u bujici strasti koja je tragedija za one koji nikada istinski voleli nisu i tužna romantika za one koji sebe daju za čak samo jedan trenutak prave strasti i stvarnih osećanja. Njihova ljubav je velika, prava i romantična, koja ne zna za granice i kao takva sluti tragičan kraj.

Svaki oblik njihove ljubavi je veći od samog sebe i ne crpi se u stvarnosti niti u događajima iz prošlosti. Svaki tren koji doživljavaju zajedno je jedinstven i neponovljiv. Ta ljubav je činom samoubistva dostigla vrhunac na Zemlji.

Draž ove tragedije je u tome što su se oni ubili iz ljubavi, a do tog časa su mrtvi već mnogi njihovi rođaci i prijatelji koji su se međusobno ubijali iz mržnje. Romeova i Julijina ogromna i bezumna strast, koja obuzima ne samo telo već i razum, je svetlost koja potiskuje mračno u čoveku. Veliko je to osećanje koje ne zna za prepreke, pobedjuje i smrt, a koja prepreka može biti veća od smrti?
U poređenju sa njihovim idealnim osećanjima sve izgleda sićušno i bezvredno.

Njihov tragičan kraj nam na jako oštar način poručuje da nikada ne pristanemo na kompromis kada je srce u pitanju.

The post Kako napisati sastav na temu Tragična veličina Romeove i Julijine ljubavi appeared first on Kakopedija.

Neočekivano su vam došli gosti. Pošto će muškarci, naravno, da gledaju fudbal i pijuckaju pivo, neophodno je nešto za grickanje. A i ženskom društvu bi dobro došlo, uz ćaskanje. Evo brzih i lakih štanglica.

Kako napraviti brze slane štanglice

1. Potrebno je: 300g brašna, 150g margarina, prašak za pecivo, 3 žumanceta, 1/2dl konjaka ili vinjaka, 1 jaje, 1 kašičica soli, 100g pavlake ili kajmaka, pola šoljice mleka.
2. Pomešajte brašno, margarin isečen na listiće, prašak za pecivo, 3 žumanceta, konjak i pavlaku. Uz pomoć mleka zamesite glatko testo.
3. Razvijte ga na 2 cm debljine.
4. Koru premažite umućenim jajetom i pospite susamom ili kimom.
5. Radlom ili nožem isecite štanglice po 2 cm debljine, a dužine po želji. Pecite u prethodno zagrejanoj rerni, na 250 stepeni.
6. Čim dobiju lepu, zlatnu boju, gotove su. PRIJATNO!

The post Kako napraviti brze slane štanglice appeared first on Kakopedija.

1. Potrebno vam je:
   • 120 gr. šećera
   • 120 gr. brašna
   • 120 gr. margarina
   • 4 jaja
   • 1 kesica praška za pecivo
   • 1 kesica vanil šećera;
   • šećer u prahu(po zelji)
2. Penasto umutici jaja sa šecerom.
3. Dodati brašno,pecivo,vanil šećer i rastopljen margarin.
4. Napraviti smesu.
5. Pleh posuti brašnom.
6. Kašikom oblikovati madlene i staviti u pleh.
7. U zagrejanoj rerni peći 10 do 15 min.
8. Izvaditi,posuti šećerom u prahu(po želji) i služiti.

The post Kako napraviti madlene appeared first on Kakopedija.

1. Potrebno vam je:
   • 200 gr. sećera
   • 200 gr. masti
   • 500 gr. brašna
   • 2 jaja
   • 2 kašike meda
   • 1 kesica praška za pecivo
   • šećer u prahu
2. U jednoj posudi pomešati brašno i pecivo.
3. U drugoj posudi pomešati jaja, šećer, mast i med. Mešati dok se dobro ne sjedini.
4. U drugu posudu iz prve pomalo dodavati brašno i pecivo i u isto vreme mešati.
5. Napravite testo i sa njim popunite modle za šape.
6. Peći u rerni dok ne požuti.
7. Kad je kolač gotov izvaditi ga iz modli i valjati u prah šećer dok su vruce.

The post Kako napraviti šapice sa medom appeared first on Kakopedija.

Ukoliko ste se uželeli pravog domaćeg ukusa soka od zove, pravo je vreme da naučite da napravite. Zova je samonikla biljka, belih ili zelenih cvetova, koja cveta u junu. Tad se pravi sirup od zove, koji osim što je prijatnog ukusa i vraća nas u detinjstvo, odličan je diuretik. Trenutno je veoma popularan u nekim dijetama, jer izaziva pražnjenje creva.

Kako napraviti domaći sirup od zove

1. Naberite 20 cvetova zove, ima je svuda, ako ne znate kako izgleda, pitajte neku gospođu, rado će vam je pokazati.
2. U dublju posudu, (lonac ili plastičnu vanglu) sipajte kilogram šećera, litar vode i potopite 20 cvetova zove. Pokrijte krpom i stavite na hladno i mračno mesto da odstoji 24 sata. Promešajte 2-3 puta varjačom da se šećer rastopi
3. Procedite vaš sirup od zove kroz cediljku ili sito za brašno, dodajte kašičicu limuntusa ili sok od pola limuna. Sipajte u staklene flaše i stavite u frižider.
4. Rastvorite sirup u bokalu po vašem ukusu i uživajte

The post Kako napraviti domaći sirup od zove appeared first on Kakopedija.

Koliko vam se puta već desilo da se vašoj porodici jede gibanica, a vi nemate kore. Najbliža prodavnica se već zatvorila ili imaju samo zamrznute kore, koje možete koristiti tek za 2 sata. Možda imate nenajavljene goste, a želite da ih poslužite nekim domaćim specijalitetom. Probajte gibanicu bez kora, i oduševićete i porodicu i prijatelje. Priprema se lako, a dok se peče vi možete ćaskati sa prijateljma.

Kako napraviti gibanicu bez kora

1. Uklučite rernu na 200 stepeni
2. U dubljoj posudi umutiti kiselo mleko sa jajima, dodati ulje i promešati, zatim dodati brašno i prašak za pecivo i nastaviti mešanje dok se grudvice brašna ne razbiju.
3. Sir izrendajte ili još bolje izgnječite viljuškom, probajte da bi znali koliko je slan
4. U posudu u kojoj ste razmutili jaja i ostale sastojke dodajte sir i dosolite po ukusu
5. Smesu sipajte u pleh(za ovu količinu ja koristim onaj za lazanje) i pecite na 200 stepeni 20-25 minuta
6. Uživajte sa prijateljima dok se gibanica ispeče. Za prvih 5.koraka vam treba 10 minuta, bez obzira koliko ste spretni u kuhinji

The post Kako napraviti gibanicu bez kora appeared first on Kakopedija.

Vasko Popa je bio akademik, jedan on najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku. Njegova prva zbirka “Kora” smatra se početkom srpske moderne posleratne poezije. Posle ove, Vasko je objavio jos neke zbirke među kojima je “Uspravna zemlja”. Čitajući ovu zbirku u celini otkrivamo dublji smisao ljudi, događaja i građevina srpske prošlosti. Lirski subjekat ove zbirke je putnik koji defiluje kroz vreme, odnosno vekove. Prvi od pet ciklusa je “Hodočašće” koji ima sedam pesama. Po cenjenom piscu hodočastiti znači ići upravo tamo gde izvire nešto sveto, u ovom slučaju manastiri.

Kako analizirati pesmu “Kalenić”

Pisac je u pesmi “Kalenić” opevao izvanredno srednjovekovno zdanje koje je podigao Bogdan, vojvoda destopa Stefana Lazarevića. Kalenić je najraskošnije ukrašena crkva koja je bila u sastavu moravske škole. Freske su oslikane svetlim bojama, a uvedene su i potpuno nove boje kao sto je žuta. Baš iz tog razloga lirski subjekat biva fasciniran freskom na zidu.

Pesnik, videvši sliku anđela, poistovećuje sebe, odnosno svoje oči s njegovim. Vasko koristi boje da bi dočarao svoje utiske kroz sliku, jer su bili snažni. Na početku, gledajući lice anđela, on govori: “boje sviću”, a time nam kazuje da izranjaju iz tame vekova odnosno iz vremena u kome su slikane. Boje kao da su na ivici zaborava, jer propadaju od vlage i nemara. Ono najstrašnije je to što je došlo do duhovnog zaborava koji prekida vezu sa korenima i poništava naš stvarni identitet.

Kada Vasko pominje tuđe senke, pod tim podrazumeva nagoveštaj mraka koji nadvlađuje svetlost. Tuđe senke su i takođe simbol nedaća koje se nadvijaju nad našom zemljom i ne daju maču da se vrati u korice. Pisac nam ponovo prikazuje boje u kontekstu “boje zru”. Time misli na to da sve te boje, vekovima stare, ipak traju, izranjaju iz proslosti i zaborava i odolevaju godinama koje jure.

Pesnik je naglasio “inat lepi”. Inat je zapravo suština našeg naroda i jedino ga ta osobina goni da ostane, bori se i opstane. Inat koji pokazuje freska svojom istrajnošću svetli kao oreol. Ta se osobina čita na licu mističnog anđela i prenosi na hodočasnika, odnosno lirskog subjekta. Treći i poslednji put se u pesmi pojavljuju boje i to “boje gore”, koje sada znače mladost, zapravo istoriju jednog naroda, one su simbol naše kulturne baštine. Ove boje su sa tendencijom da traju, jer tek sviću.

Ova pesma je u svakom čoveku. Svi mi gajimo zrno inata prema životu ili zlu, baš kao i manastiri sa svojim freskama prema godinama i tamnoj prošlosti. Vasko Popa je kroz freske najbolje pročitao prošlost našeg naroda i sa divljenjem sve to digao u nebesa. Stavio nas je među zvezde, nas i naš inat lepi.

The post Kako analizirati pesmu Kalenić appeared first on Kakopedija.

Pitanje koje je od davnina postavljao svaki čovek koji je ikada hodao ovom planetom jeste kako je ona nastala i kako je nastao čitav Svemir u kome zajedno sa njom obitavamo.

Kako je nastao Sunčev sistem

Budući da je Zemlja formirana kada i sam solarni sistem kome pripada, određivanjem starosti uzoraka stena na Zemlji procenjena je starost sistema na oko 4,5 milijardi godina.
Tokom ovog perioda iz oblaka prašine i gasa formirano je Sunce zajedno sa planetama i drugim objektima koji orbitiraju oko njega. Postoji veliki broj hipoteza koje predviđaju model nastanka Sunčevog sistema.

One, analizirajući današnji izgled Sunčevog sistema, raspored putanja njegovih planeta, brzinu i smer njihove rotacije i revolucije, kao i druge parametre poput temperature i geološkog sastava, izrađuju modele mogućeg nastanka koji bi najbolje mogli da objasne trenutno stanje sistema, kao i da predvide njegovu dalju sudbinu.

Ove se brojne hipoteze sve mogu razvrstati u dve grupe, a to su: hipoteze o prvobitno usijanoj Zemlji i hipoteze o prvobitno hladnoj Zemlji.

Prema prvoj grupi hipoteza Zemlja je, zajedno sa ostatkom Sunčevog sistema, nastala iz užarenog oblaka prasine i gasa. Ovako nastala Zemlja se kasnije hladila do sadašnje temperature, da bi u središtu još uvek zadržala deo prvobitne usijanosti.

Prema drugoj grupi Zemlja je nastala sažimanjem izuzetno hladnog oblaka prašine i gasa, a unutrašnja njena toplota razvijena je tokom procesa sažimanja usled trenja unutrašnjih slojeva.

Nemački filozof Imanuel Kant je 1755. godine u svojoj knjizi: “Opšta istorija prirode i teorija neba” izneo hipotezu o postanku Sunčevog sistema i Zemlje, koja je imala veliki uticaj na tazvoj naučne misli u drugoj polovini 18. i tokom 19. veka. On je rani Svemir video kao oblak rasejanih čestica materije, različitih veličina, koje su se unutar datog prostora kretale haotično. U tom svom kretanju čestice su se međusobno privlačile i sudarale, što je uslovilo da vremenom dođe do zgrušavanja rasejane kosmičke materije i njenog rotacionog kretanja. Od najvećeg dela ove zgusnute mase formirano je Sunce, dok su se od manjih, perifernih delova obrazovale planete.

Kantova hipoteza je, iako za to vreme izuzetno dragocen početak, bila štura i uopštena. Ona nije predstavila način nastanka sfernog oblika planeta, niti je definisala temperaturu prvobitnog Svemira.

Nedostatke Kantove hipoteze pokušao je da nadomesti francuski astronom Pjer Laplas 1795. godine. Ovako dopunjena hipoteza nazvana Kant-Laplasova bila je opšte priznata tokom čitavog 19. veka.

Po Laplasu Sunčev sistem je nastao iz veoma razređene magline usijanih gasova. Međusobno privlačenje čestica gasa dovelo je do zgrušavanja i sve brže rotacije magline, usled čega ona zadobija oblik diska. Ovako formirani disk dalje se hladio i još više sažimao, tako da su najteži elementi bili koncentrisani u središtu, dok su oni lakši ostali na periferiji. Od središnjeg dela, daljim zgrušavanjem nastaje Sunce, dok ostatak materije, pod dejstvom centrifugalne sile, biva raspoređen u koncentrične krugove oko njega. U perifernim prstenovima diska usled nejednake gustine njegove materije, dolazi do formiranja gravitacionih centara, koji su svojim dejstvom obrazovali planete.

Tokom prve polovine 20. veka izneto je više drugih hipoteza, koje su takođe polazile od pretpostavke o prvobitno usijanoj Zemlji. Ovakve hipoteze daju logična objašnjenja za nastanak spoljašnjih i unutrašnjih sfera Zemlje i njene unutrašnje toplote, ali sam način na koji tumače nastanak naše planete doima se komplikovanim.

Naime, ove hipoteze predviđaju da je Zemlja tokom svoga nastajanja prolazila kroz sl. stadijume: zvezdani, usijano-rastopljeni i čvrsti.

Tokom prelaska iz zvezdanog u usijano-rastopljeno stanje ili stadijum planete, u njenoj je unutrašnjosti došlo do gravitacione diferencijacije materije i obrazovanja unitrašnjih sfera različite specifične težine, dok je čitavu planetu obavijao gusti gasni omotač, poreklom još iz zvezdanog stadijuma. Hlađenjem Zemlje velike količine vodene pare prelaze u tečno stanje i tako nastaje hidrosfera. Takodje, usled hlađenja, kada Zemlja ispušta ogromne količine toplote, dolazi do postepenog smanjenja njene zapremine, a povećanja debljine njene kore.

Mišljenje da je Zemlja nastala od usijane mase i da se sve više hladi definitivno je napušteno sredinom 20. veka. Sada su opšteprihvaćene hipoteze po kojima je Zemlja nastala kondenzovanjem hladnih čestica kosmičke prašine. Najpopularnija je tzv. “protoplanetarna” hipoteza nemačkog fizičara Karla fon Vajczekera, izneta 1943. godine i potom više puta dopunjavana.

Prema ovoj hipotezi, Sunčev je sistem nastao iz ogromnog rotirajućeg oblaka hladne kosmičke prašine i gasova. Oblak je na početku imao sasvim razređenu strukturu sa temperaturom nešto malo iznad apsolutne nule (-273,16 stepena Celzijusa). U sastavu oblaka razlikovale su se čestice metala, silikata i ledenih kristala gasova, dok su u gasovitom stanju bili samo vodonik i helijum, koji su činili 98% materije oblaka.

U samom srcu oblaka, gde je vladala najveća gustina, kondenzacijom čestica nastala je centralna sfera -”protosunce”, na čije je formiranje utrošeno 9/10 prvobitne mase oblaka. “Protosunce” se dalje sažimalo sve većom brzinom usled čega se njegovo gravitaciono dejstvo rapidno uvećavalo. Ostatak materije oblaka formira disk oko centralne globule. U njemu se dalje zbog dejstva turbulentnih kretanja materije formiraju manje sfere kosmičke prašine i gasova, od kojih nastaju “protoplanete”.

Usled njihove mnogo manje gustine pretpostavlja se da su “protoplanete” i “protosunce” imali znatno veće zapremine nego danas.

Dalje sažimanje materije u centralnoj globuli dovodi do porasta temperature njenog središta, koja, pošto dostiže vrednost od više miliona stepeni Celzijusa, započinje termonuklearnu reakciju fuzije. Ova reakcija, definisana Ajnštajnovim obrascem po kojem je energija ekvivalent proizvoda mase i brzine svetlosti na kvadrat, deluje tako što pretvara dva atoma vodonika u jedan atom heljuma. Momenat dešavanja prve termonuklearne reakcije jeste momanat kada je Sunce prvi put zasijalo. U tom času od zvezde je potekla jaka struja jona – Sunčev vetar, koji je s najbližih “protoplaneta” oduvao sve lake gasove (vodonik, helijum plemenite gasove) i na taj način znatno smanjio njihovu masu, te ih približno sveo na današnju veličinu.

Dakle, Sunce, planete i njihovi sateliti nastali su gotovo istovremeno od istog materijala. Do sadašnjih razlika u fizičkom i hemijskom sastavu Sunca i planeta došlo je posle pojave Sunca i dalje u toku njihove pojedinače evolucije.

Proces sažimanja materije, koji je kod “protosunca” izazvao nagli porast temperature, bio je prisutan i kod “protoplaneta”, samo u znatno manje izraženoj meri. Porast temperature kod “protoplanet” prvenstveno je bio posledica jakog trenja njihovih unutrašnjih slojeva usled sažimanja materije. Takođe je verovatno da je znatna količina njihove unutrašnje toplote mogla nastati i raspadanjem radioaktivnih elemenata. Usled toga, materija od koje je prvobitno bila izgrađena naša planeta počinje da se rastapa. Prvi su se otapali minerali i njihovi agregati bogati silicijum-dioksidom. Ovakav rastop, poznat kao magma, izbija na površinu, a ostali težetopljiv materijal ponire prema središtu Zemlje.

Rastapanje Zemljine unutrašnjosti pratilo je oslobađanje velikih količina gasova, od kojih se oko Zemlje postepeno formirao vazdušni omotač, pretežno sastavljen od vodene pare. Dalje se atmosfera sve više obogaćivala raznim gasovima usled čega je postajala sve deblja. Kondenzovanjem vodene pare u atmosferi i izlučivanjem prvih padavina stvara se hidrosfera. Njeno bogaćenje vodom bilo je u proporciji sa narastanjem atmosfere.

U skladu sa navedenim može se zaključiti da se Zemlja ne hladi, niti stari. Njena se unutrašnja toplota stalno obnavlja, a atmosfera i hidrosfera se postepeno uvećavaju.

The post Kako je nastao Sunčev sistem appeared first on Kakopedija.

Radeći pripovetke u školi nailazimo na pripovedača koji u svojim delima rasvetljava društvene okolnosti svog vremena. U svojim pripovetkama prikazuje razvoj kapitalističkog odnosa u Srbiji, akumulaciju kapitala, pojavu zelenaša i težak položaj seoskih porodica koje ekonomski propadaju. Naime, srpska pripovetka postaje bogatija za jos jednog naratora, a to je Milovan Glišić. Ovaj gospodin nam predočava kako seljak lako pada u kandže zelenaša zbog neznanja i neiskustva, ali i zato što je nezaštićen. Takav seljak je žrtva podmitljivih činovnika koji izvlače korist iz propadanja seoskih porodica, odnosno imanja. Glišićevo delo koje ostavlja jak utisak i kome sam posvetila najviše pažnje je “Glava šećera”.

Kako analizirati pripovetku Glava šećera

“Glava šećera” je najpoznatija Glišićeva pripovetka. U njoj vidimo kako seljak Radan propada, gubi sve materijalno zbog zaduživanja kod zelenaša. U drugom delu postajemo svesni mita i korupcije seoskih činovnika, jer tu pisac opisuje njihovu inteligenciju kojom potkradaju narod. Seoski kapetan bio je Maksim Sarmašević i imao je pomoćnika Đuku.
Najprisutniji je motiv podvale.

Maksim Sarmašević se razlikovao od drugih kapetana po lepom izgledu, finim manirima, bio je uglađen i uredan. Njegova kancelarija je bila čista, nije smrdela na alkohol (kao kod drugih činovnika), nije bilo zaudaranja na hranu i surutku. Prozori su stalno bili otvoreni, cveće na stolu i sve je mirisalo na čisto. Sve to je probudilo poverenje kod naroda i predstavljalo odličnu masku njegovim težnjama i ciljevima. Kasnije se pokazalo njegovo pravo lice. On je iskazao svoje lukavstvo i pohlepu na, do tada, najfiniji način, jer je sa jednom glavom šećera zaradio bogatstvo.

Sarmašević je sa svojim pomoćnikom obilazio sva mesta u svojoj službi i razgovarao sa seoskim gazdama i ostalim seljacima. Bio je jako predan razgovorima i pametno je pričao sa čime su se svi slagali. Ništa u tome ne bi bilo pokvareno i pohlepno da nije angažovao svog pomoćnika Đuku da dovrši podvalu. Naime, Đuka ljudima prodaje glavu šećera, čineći im tako uslugu da bi se dodvorili kapetanu dajući mu istu.

Interesantan je simbol “glava šećera” i njena uloga.

Kapetan nije primao mito i postajao je jako ljut kada bi mu neko to pomenuo, zato nije primao hranu i pića, ali glavu šećera je uzimao, jer je to bilo namenjeno njegovoj deci. Tako je njegov obraz ostao čist u očima ljudi, a on postepeno sve bogatiji.

Glava šećera sa svojim vlasnicima je prestala da putuje. Kada bi neki čovek dolazio u kancelariju, kapetan bi mu odbijao pomoć dok ne donese “ulaznicu”, zapravo glavu šećera koju je prodavao Đuka. Uvek ista glava, iz ruke u ruku, malo okrnjena, skupila je dosta para za svog gosporada.

Ljudi su shvatili podvalu ali progutali je i ćutali, jer kapetan, ako je bio zle volje, nikoga nije primao u svoje odaje bez nje, famozne i već svima poznate glave.

Ova pripovetka je realna i uperena protiv predstavnika vlasti na selu. U liku seoskog kapetana, Glišić je oličio surovu korupciju vlasti, njen prljavi odnos prema selu. Pisac poseduje dozu humora, ali tragika dela ga ne čini ni lakim ni zabavnim. Kroz ovu pripovetku naslikana je teška stvarnost sela i satirično pokazana samovolja bezdušne vlasti. Nekada se davalo očigledno, a sada to ide zgodno ispod ruke. U svakom slučaju, ova pripovetka je ljudima jedna od najboljih pouka – nije zlato sve što na prvi pogled zasija.

The post Kako analizirati pripovetku Glava šećera appeared first on Kakopedija.

Svemir u kome živimo pleni kako svojom veličinom, tako i raznovrsnošću svojih tvorevina, kao što su crne rupe, pulsari, nebule, neutronske zvezde i sl.
Sva njegova sadržina organizovna je na nekoliko nivoa. Prvi i osnovni nivo organizacije svekolike materije u Univerumu jesu galaksije. One dalje formiraju jata i superjata, koja čine osnovnu strukturu našega Svemira.

Kako izgledaju galaksije

Galaksiju možemo definisati kao skup zvezda, kosmičkih gasova i prašine, koji se na okupu drži zajedničkom gravitacijom, rotira oko zajedničke ose i poseduje zajedničko magnetno polje.
U Svemiru se nalazi na stotine milijardi galaksija, a svaka od njih sadrži isto toliko zvezda.

Model po kome se čitav Svemir sastojao samo iz jedne galaksije, čiji su okviri sadržali sva nebeska tela, bio je opšteprihvaćen početkom 20. veka. Ovo mišljenje promenio je američki astronom Edvin Habl, koji je 1924. objavio rezultate svojih dugogodišnjih posmatranja i proučavanja cefeida, posebne vrste promenljivih zvezda. Na osnovu posmatranja, koja je izvodio u opsrevatoriji Maunt Vilson, Habl je proračunima došao do potvrde da je naša galaksija samo jedna od mnogobrojnih u prostranom Univerzumu. Habl je takodje utvrdio da se Svemir neprestano širi, što je potrlo još jednu do tada popularnu ideju o stacionarnoj prirodi Kosmosa.

Habl je takođe uočio različite varijacije u izgledu samih galaksija, što mu je poslužilo za formiranje, po njemu nazvane, Hablove klasifikacije, objavljene 1925. godine.

Prema Hablovoj klasifikaciji sve galaksije se na osnovu njihovog izgleda i karakterističnih procesa koji se unutar njih odvijaju mogu razvrstati u četiri grupe, a to su: loptaste, eliptične, spiralne i nepravilne.

Zajednička karakteristika svih ovih tipova jeste postojanje središnjeg dela (nukleusa), koji svojom gravitacijom drži svu materiju galaksije na okupu, a čini ga veliki broj zvezda na izuzetno malom prostoru.

Loptaste galaksije imaju karakterističan sferni oblik, sa nukleusom duboko unutar galakticke materije. Spiralne galaksije imaju središnje ispupčenje zvezda, dok su ostale raspoređene u spiralnim krakovima. Kod eliptičnih galaksija imamo isti slučaj, samo što su zvezde oko nukleusa raspoređene diskoliko. Spiralne su galaksije najvećeg sjaja, čije krake čine relativno mlade zvezde, dok su bliže nukleusu raspoređene one starije. Nepravilne galaksije nemaju nikakav određen oblik. One obiluju međuzvedzanom materijom, što ih čini mnogo manje sjajnim od spiralnih i eliptičnih.
Najveći procenat galaksija u Univerzumu su spiralne i eliptične.

Sve se galaksije nalaze u skupovima, koji ujedinjuju veliki broj bliskih galaksija. Naša galaksija pripada mesnoj (lokalnoj) grupi koja broji 25 članica. Najveća među njima jeste upravo naša susedna galaksija Andromeda (a slici). Odmah iza nje, po veličini je naš Mlečni put. Naša lokalna grupa deo je mnogo šire celine poznate kao Mesni superskup sa centrom u sazvežđu Devica. Ovaj superskup broji 35.000 galaksija.

Mnoge galaksije emituju jake radio-signale koji se na Zemlji mogu registrovati radio-teleskopima. Izvori ovog zračenja su crne rupe, za koje se sada veruje da se nalaze u sredistu svake galaksije. Upravo su one te koje razvijaju gravitaciju koja zadrzava materijal galaksije na okupu. Ovakve galaksije, koje emituju radio talase nazivaju se aktivne. Među aktivne galaksije spadaju i kvazari, ili kvazi stelarni objekti. Ovo su prve galaksije koje su nastale u Svemiru.

Često se dešava da se dve bliske galaksije, usled uzajamnog gravitacionog privnačenja, sudare. Sudar dve galaksije neće dovesti do haosa, naprotiv, iz njega će se izroditi nova, sada veća galaksija, čiji će nukleus biti sačinjen od jezgara prvobitnih galaksija.

Dovoljno masivne galaksije mogu posedovati i satelite. Satelitske galaksije su znatno manje od one za koju su vezane gravitacijom. Ovakva galaksija može imati jednu, dve ili više satelitskih galaksija.

Mlečni put

Naše Sunce, kao i ostale zvezde koje možemo videti na noćnom nebu, pripadaju istom, velikom skupu zvezda koje nazivamo naša galaksija ili Mlečni put, u narodu poznata i kao Kumova slama.
U tamnim noćima Mečni put liči na zamagljenu stazu koja vijuga preko neba. Ova maglovita svetlost potiče od mnogobrojnih zvezda naše galaksije.

Kada bismo mogli da odemo dovoljno daleko u Svemir videli bismo da je naša galaksija spiralnog oblika, sa gustim središnjim delom i obodnim vijugavim kracima. Između zvezda nalaze se džinovski oblaci gasa i prašine; neki od njih svetle, odbijajući svetlost obližnjih zvezda, dok su drugi tamni.

Naša galaksija spada u spiralni tip, prečnika oko 100.000 svetlosnih godina (rastojanje koje svetlost pređe za godinu dana, putujuć brzinom od 300.000 km/s; približno 9.4 milijardi kilometara). Naš je Sunčev sistem smešten u jednom od krakova, na rastojanju 30.000 svetlosnih godina od središta galaksije. Nukleus naše galaksije sa Zemlje ne vidimo zato što nam pogled na njega zaklanjaju mnogobrojni oblaci međuzvezdane prašine koji sprečavaju svetlost da dopre do naših očiju.

Naša galaksija ima i dve satelitske galaksije, a to su Mali i Veliki Magelanov oblak, koje orbitiraju oko nje na udaljenosti od oko 160.000 svetlosnih godina. Ove dve patuljaste galaksije, nepravilnog tipa moguće je videti sa južne hemisfere, na vedrom noćnom nebu i golim okom.

Posle Magelanovih oblaka, najbliža galaksija nam je Andromeda. Udaljena oko 2,2 miliona svetlosnih godina, Andromeda je galaksija elipsoidnog tipa oko koje orbitira četiri manje, galaksije sateliti.

Zbog delovanja gravitacionog privlačenja između naše galaksije i Andromede, naučnici predviđaju da će do njihovog sudara neminovno doči, ali će se taj scenario odigrati tek za nekih 4 milijarde godina.

Sunčev se sistem, zajedno sa ostatkom materije u galaksiji, okrece oko zajedničke ose, koja prolazi kroz njeno središte. Brzina rotacije galaksije iznosi 250km/s, usled čega je njoj za jedan obrt potrebno približno 220 miliona godina. Ovaj vremenski period, potreban našoj galaksiji da napravi jedan obrat oko svoje ose, naziva se Galaktička godina.
Tako da, dok udobno smešteni u svoju fotelju čitatate ove redove, imajte na umu da vi nikako ne mirujete. Vi zajedno sa vašom stolicom i računarom, sada učestvujete u najmanje tri kretanja. Zajedno sa tlom na kojem stojite, krećete se brzinom od oko 1600 km/s, što je brzina Zemljine rotacije. Zatim, se zajedno sa svim živim i neživim na ovoj planeti krećete oko Sunca, brzinom od približno 30 km/s. I na kraju, ceo se naš zvezdani sistem neprekidno vrti na galaktičkoj vrtešci, jureći brzinom od 250 km/s kroz kosmički prostor. Nikada ne mirujemo.

The post Kako izgledaju galaksije appeared first on Kakopedija.

Pre više od 3000 godina ljudi su prirodu i sve pojave u njoj objašnjavali postojanjem viših sila, koje su upravljale čitavim Svemirom. Ljudska logika i sposobnost poimanja je u to vreme bila na znatno nižem nivou razvijenosti, što je uslovilo postanak mitskih predstava. Mitovi i legende, kao prvi pokušaji da se iole objasne dešavanja oko nas i u nama, važe za prve oblike svesti.

Kako su stari Grci objašnjavali prirodu kroz mitove

Da bi objasnili dešavanja u prirodi, Grci su uobličavali priče o čitavoj porodici bogova u koje su verovali, i kojima su odavali počasti.
Prema njihovim mitskim predstavama, prvi vladari sveta nisu bili bogovi, već titani. Reč “titan” znači godpodar. Titani su bili gospodari Svemira pre nego što su ih bogovi porazili i preuzeli vladavinu. Oni su bili potomci Urana, boga neba i Geje, boginje zemlje.

Najmoćniji među titanima bio je Kron. On je imao strah da će ga njegova deca zbaciti sa prestola, stoga je proždirao svako svoje dete odmah po rođenju. Međutim, kada se rodio Zevs, koji je bio šesti po redu, njegova majka je Kronu, umesto deteta, dala kamenje umotano u odeću bebe i tako spasla svog sina.

Zevs je živeo u skrivenoj pećini, daleko od svoga oca. Kada je odrastao, otišao je pred Krona i dao mu napitak od koga mu je pozlilo, te je tako spasao ostale bogove, koji su već bili odrasli u Kronovoj utrobi. Bogovi su se zatim suprotstavili titanima i pobedili u toj borbi. Nakon ove pobede Zevs je proglašen vladarem čitavog Svemira.

Najpametniji među titanima bio je dobro poznati Prometej. Njegovo ime bi se moglo prevesti kao “promišljenost”. On je ukrao vatru od Sunca i poklonio je čovečanstvu. Zevs ga je surovo kaznio za ovaj prestup, tako što ga je okovao za planinu Kavkaz, gde mu je orao svakodnevno kidao jetru. Tokom noći bi jetra zarasla, tako da Prometejevim mukama nije bilo kraja.

Atlas je bio najveći od svih titana. Njega je Zevs osudio da za sva vremena na plećima nosi nebeski svod. Jedini put kada je imao priliku da predahne bio je kada ga je Herakle nakratko odmenio. Planinski venci u severnoj Africi nose ime ovog titana.

Tantal je zadavao mnoge muke Zevsu. Jednom je prilikom pozvao Zevsa na gozbu, s tim što je, među ostalim đakonijama poslužio i sopstvenog sina. Naravno, Zevs ga je zbog ovog akta strogo kaznio. Okačio ga je o drvo iznad jezera u Tartaru. Voda jezera mu je dopirala do brade. Međutim, kad god bi pokušao da se napije vode, ona bi se povlačila, i za sobom ostavljala samo crni mulj. Slično tome, kad god bi posegao za voćem koje ga je mamilo sa grana, ono bi mu se izmaklo. Tako je Tantal bio osuđen na večnu glad i žeđ, a njgova kazna se i danas pominje kao “muke Tantalove”.

Bogovima su vladala trojica braće: Zevs, Posejdon i Had.

Svaki je imao svoje kraljevstvo. Had je vladao podzemnim svetom, gde su obitavali mrtvi. Njegov je dvorac ličio na beskonačan lavirint tunela i pećina, a podanici su mu bili duhovi, demoni i čudovišta. Samo jednom je Had izašao na površinu, a to je bilo kada je krenuo da traži sebi suprugu. Za svoju izabranicu odabrao je Persefonu, ćerku boginje žita i prirode Demetre.

Demetra je bila toliko ljuta na njegovu odluku, da je postavila uslov da nijedna biljka neće rasti sve dok joj kći ne bude vraćena. Ona i Had su od Zevsa tražili da presudi u ovom sporu. Zevsova odluka je bila da Persefona šest meseci provodi sa Hadom, a ostalih šest sa Demetrom. Na taj način se zemlja tokom jeseni i zime odmarala, da bi na proleće i tokom leta rađala plodove.

Posejdon je vladao svim vodama sveta, rekama, jezerima i morima. Živeo je u velikom dvoru na dnu mora, a žena mu je bila morska nimfa Amfitrita. Posejdon je bio i bog konja. U pratnji svojih dvorjana on, obasjan mesečinom, galopira po morskim talasima, a kopita njegovih konja talase pretvaraju u morsku penu.

Zevsu je pripala vlast nad nebesima i Zemljom. On je živeo u dvoru obavijenom oblacima, visoko iznad planine Olimp, zajedno sa svojim pratiocima, olimpskim bogovima. Zevs je bio jedino biće koje je bilo dovoljno moćno da vlada munjama i gromovima, te je zato i vladao čitavim Svemirom. Njegovi kovači, kiklopi-jednooki divovi, danonoćno su u Etni, na Siciliji, kovali Zevsove munje. Njima je Zevs gađao sve one koji bi počinili kakvo zlodelo.

Zevsova žena bila je Hera, boginja braka. Ona se često ljutila na Zevsa, zbog njegovog običaja da silazi s Olimpa i udvara se smrtnicama. Jednom je Hera čak i skovala zaveru s ostalim bogovima, sa namerom da svrgnu Zevsa. Međutim, Zevs je pobunjenicima pripretio svojim gromovima, tako da su oni ubrzo napustili ovu ideju, klekli pred njega i zamolili za oproštaj. Heru je Zevs kaznio tako što je okačio za kosu i privezao joj dva velika nakovnja za noge.

Grci su verovali da njihovi bogovi čine jednu veliku porodicu. S vremena na vreme bogovi su se prepirali, tada je nebo postajalo tmurno i oblačno. Međutim, uglavnom su se lepo slagali i uživali u gozbama i trkama dvokolica po Mlečnom putu.

Svako božanstvo je bilo zaduženo za nešto; muziku, medicinu, rat. Svaki bog je svojim veštinama podučavao smrtnike.

Ljudi su se bogovima obraćali molitvama, a prinosili su im i žrtve u vidu živine, ovaca i stoke. Bogove je zanimao samo miris žrtve, dok su meso prepuštali ljudima.

Bogovi su se ljudima obraćali posredstvom proročišta. Proročišta su bila sveta mesta na koja su stari Grci redovno odlazili kada su morali da donesu neku važnu odluku. Najveće proročište bilo je u Delfima. Tamo je reči boga Apolona smrtnicima prenosila i tumačila sveštenica pod imenom Pitija. Bogovi su umeli ljudima da pošalju i određene znakove, na osnovu kojih su smrtnici mogli da predvide šta ih čeka u budućnosti.

Ljudsko poimanje vremena i prostora uopšte nije uticalo na bogove. Jedan božji korak mogao je da bude dugačak i po hiljadu ljudskih kilometara. Jedan treptaj oka boginje mogao je da traje 300 ljudskih godina. Bogovi su ove moći imali zato što su jeli ambroziju i pili nektar, hranu i piće besmrtnosti. Ljudima nije bilo dopušteno da se pridruže bogovima u njihovim kraljevstvima. Samo je nekolicina smrtnika, kao što su to bili Orfej i Herakle, imala priliku da siđe u kraljevstvo mrtvih i vrati se odande.

Rimski narod je takodje poštovao gotovo sve grčke bogove, tako da je svaki bog nosio po dva imena; jedno grčo i jedno rimsko.

Tako je Afrodita, boginja lepote i ljubavi, nosila i rimsko ime Venera. Apolon, bog proroštva, muzike i medicine, i u Grka i u Rimljana bio je poznat pod istim imenom. Rimljani su za njega verovali da vlada i Suncem. Ares, bog rata, kod rimljana je bio poznat kao Mars, bio je poštovan kao zaštitnik Rima. Artemida, boginja Meseca i zaštitnica lovaca, u Rimljana poznata kao Dijana. Atena, boginja mudrosti i rata, takođe i zaštitnica Atine, kod Rimljana je bila poznata kao Minerva. Demetra, boginja useva i žetve, kod Rimljana poštovana kao Cerera. Dionis, bog vina, plesa i pozirišta, kod rimskog naroda poznat kao Bah. Had, vladar podzemnog sveta, u Rimljana popularan kao Pluton. Hefest, bog vatre, kod Rimljana nosio je ime Vulkan.

Hera, boginja braka, poštovana od strane Rimljana kao Junona. Hermes, glasnik bogova opremljen krilatom kapom i sandalama, zadužen za sprovođenje duša u podzemni svet, kod Rimljana nazivan Merkurom. Posejdon, bog mora i zemljotresa, u Rumu poznat kao Neptun. Zevs, bog neba i vrhovno božanstvo, kod Rimljana predstavljan imenom Jupiter, po kome je naziv dobila i najveća planeta našega solarnog sistema.

Koliko god prvobitna ljudska tumačenja ovoga sveta delovala naivno i fantastočno, ne smemo im uskratiti poštovanje kao prvim, ujedno i onim najtežim, stepenicima u uspinjanju čovečanstva i njegove svesti. Baš te mitske predstave, iako neistinite, dovele su ljudsku svest do stupnja kakvim se danas dičimo. Učimo mitove. Toliko im bar dugujemo.

Na slici: statua boga Zevsa u Olimpiji, jedno od starih sedam svetskih čuda.

The post Kako su stari Grci objašnjavali prirodu kroz mitove appeared first on Kakopedija.

“Ono što je prošlo, više ne postoji;
ono što će biti, još nije došlo.
Pa šta onda postoji?
Samo ona tačka u kojoj se sastaje prošlo i buduće.
Eto u toj tački je sav naš život.”
- Tolstoj

Vreme bez prestanka teče i sve u životu je prolazno. Provodimo svoj život u iščekivanju. Čekamo da odrastemo, završimo školu, nađemo dobar posao i osnujemo porodicu trudeći se svo vreme da to i dostignemo, da vremenom ispunimo sve svoje ciljeve i sva očekivanja. Medjutim, godine prolazeći ostavljaju zrelost i život više nije bezbrižan.

Apsurdno je čekanje koje ništa ne čini u svom iščekivanju. Čovek koji pasivno živi i posmatra svet oko sebe, zapravo i ne zivi, besmisleno i uzaludno troši svoje dragoceno vreme.

Život je dovoljno kratak da bi bio beznačajan.

Kako povući paralelu između dela Čekajući Godoa, Čekanje i Stranac

Uzaludno čekanje je ono što radi većina ljudi počevši od toga da nikada nije pravo vreme da se započne nešto novo. Trenutak nikada nije pravi za važne i hrabre stvari i tako strah od promena osuđuje čoveka na životarenje, kajanje, žaljenje, ravnodušnost i konstantno nazadovanje.

Uzaludno čekanje tek radi čekanja nam je najbolje dočarano u drami “Čekajući Godoa”, Semjuela Beketa.

Glavni likovi, Estragon i Vladimir, besmisleno egzistiraju, žive samo iz razloga sto su živi. Ne gaje nikakve želje i ciljeve, a budućnost im nema jarke i vesele boje. Predali su se monotoniji koju jednostavno opravdavaju čekanjem. Naime, oni svakoga dana čekaju Godoa i uvek nailaze na isti odgovor – Godo dolazi sutra. Istrajni su i uporni u svom čekanju bez obzira na to što su na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. Dani su im prazni i identični, a priča depresivna i apsurdna. Oni žive u nadi da će se nešto u budućnosti promeniti, ali ništa ne čine da se to zaista i dogodi.

Vreme prolazi, oni ostaju.

U jedno trenutku mi se nameće ideja drame – treba živeti što duže, a ne što bolje. Vladimir i Estragon su se bar nadali, čekali nešto pozitivno što govori o njihovoj skrivenoj želji da žive bar još jedan dan.

Merso, u romanu “Stranac” Albera Kamija, ne poseduje čak ni ta prividna, površna, prazna osećanja. On je do srži ravnodušan, do te mere da mu je svejedno kada će umreti. Svoje poslednje dane živi takođe u iščekivanju.

Njegovo iščekivanje je još apsurdnije, jer iščekuje u zatvoru svoju smrtnu kaznu. Merso narušava etičke propise tako što hladnokrvno, bez razloga ubija čoveka. Ovaj je mladić vodio banalan život, bez emocija i bilo kakvih potresa, uspona i padova. Jednako je reagovao na sva događanja, pa čak i na ona koja su izuzetno značajna kao što je smrt majke ili bračna ponuda. O majci kaze kako je to moralo da se desi, dogodiće se svima i u toj tragediji ne pušta ni suzu. Bilo mu je još ravnije hoće li ga devojka Marija voleti ili ne. Sa neverovatnom dozom mira ubio je čoveka i završio u zatvoru. Nije se branio, niti je želeo spas. Merso nije osećao pokajanje, ostao je miran i dosledan sebi. Ovaj lik se vodio filozofskom tezom da ništa nema smisla, pa mu je bilo isto i dobro i zlo. Svoju hladnokrvnost nije pokušao da sakrije lažnim suzama, samo nam je pokazao da se ovaj svet može shvatiti i iracionalno. Dok su ljudi pokušavali da pronađu racionalno objašnjenje za njegov postupak, povezujući ubistvo sa smrću majke, on je svesno čekao svoju smrt. Ljudima je neshvatljiva ideja da se neke stvari događaju bez razloga i da neki događaji nemaju logično i shvatljivo značenje. Zbog toga Merso ostaje stranac za svet koji ne shvata postupke bez razloga, a samim tim i za sebe, jer je drugačiji.

Prateći krivudavu liniju književnosti, nailazimo na mnoge pisce koji su se bavili problemom otuđenosti, problemom greha i svesti. Horhe Luis Borhes je nalik Kamiju, samo sto on piše pripovetke. Napisao je “Čekanje”, u kome je glavni junak Viljari.

Čitajući Kamijevo i Borhesovo delo, možemo tvrditi da su imali slično viđenje o svesti.

Pripovetka “Čekanje” i roman “Stranac” nose potpuno istu pouku – nakon svega ipak plaćamo ono što smo učinili i sasvim je nepotrebno odbacivanje od strane društva, jer smo i sami svesni krivice. Kako je Merso svestan ubistva koje je počinio, tako i Viljari ne odstupa od realnosti. Oboje utehu traže u rutini i oboje iščekuju svoju smrtnu presudu. Zanimljivo je i to što se obojica nalaze u zatvoru, samo što je Viljari sam sebi odredio zidove i stvorio imaginarni zatvor u svojim mislima od svog straha.

Paralela koja ih takođe povezuje je noć. Merso ne može da spava, dok Viljarija progone istovetni košmari, on iz noći u noć proživljava svoju smrt.

Čini se da su obojica umrli i pre svoje realne smrti.

Oba pisca su nam predočila da otuđenost dolazi prvo od nas samih, zatim od društva. Naši postupci nas odvajaju od drugih ljudi, lična shvatanja i poimanje stvari. Ne postoji pomilovanje za ono što su uradili glavni likovi ovih izvanrednih dela, jer je jedan ubica, a drugi izdajnik, obojica su se nasmejala moralu i postali ništa drugo no stranci etickom narodu.

Oni su boje sopstvenog karaktera, a karakter je njihova sudbina.

Ova tri dela govore o usamljenosti i otuđenosti čoveka koji nije bio spreman da krene dalje pravim putem. Govore o ljudima koji su sami sebi posejali jad i bedu. Dakle, ne cekajmo Godoa, jer nikada neće doći. Sami smo kovači svoje sreće, odnosno nesreće. Izbegnimo ravnodušnost koja sahranjuje srce i dušu. Apsurdan je zivot koji ne daje i ne prima, koji ne hita ciljevima i ostvarljivim željama. Apsurd je život konzervativca , jer njegova barijera samu sebe sputava.

The post Kako povući paralelu između dela Čekajući Godoa, Čekanje i Stranac appeared first on Kakopedija.

Akvarijumi su izuzetno prijatan detalj koji uspešno dekoriše svaki ambijent, od spavaćih i dnevnih soba, preko kancelarija, pa sve do prostorija javnih ustanova.

Osim izuzetne estetske vrednosti, akvarijumi i životinjice koje u njima žive imaju i pozitivno dejstvo na psihu i raspoloženje pojedinca, podstičući njegovu smirenost i uspešno podižući nivo pozitivne energije.

Kako postaviti akvarijum

Akvarijum je posuda u kojoj se čuvaju vodene biljke i životinje. Mogu da budu bilo kojih veličina, od onih koji mogu da prime samo nekoliko vodenih puževa ili insekata, do onih koji su dovoljno veliki da mogu da budu utočište delfinima ili kitovima ubicama. Neki ljudi imaju hladnovodne akvarijume u kojima čuvaju oragnizme koji potiču iz prilično hladnih podneblja. Takodje, mnogi akvarijumi s toplom vodom pružaju odgovarajuće uslove sjajnim raznobojnim tropskim ribama. Pored toga, moguće je u akvarijumu sa slanom vodom čuvati morske stanovnike, poput korala ili rakova.

Ako želite da čuvate ribe ili vodene životinje, tada je potrebno da im obezbedite što prirodnije uslove. Potrebne su biljke i mesta gde životinje mogu da se sakriju ili odmaraju. Za sta može poslužiti neki oveći kamen, granata vodena biljka ili improvizovani vodeni zamak, šta god vama padne na pamet, samo da nije opasno po životinje i da može da izdrži boravak u vodi, bez da se rastvori i na taj način ugrozi stanovnike akvarijuma. Potrebno je da dno bude pokriveno šljunkom, kao i dno potoka ili jezera.

Voda se mora održavati konstantno čistom i mora da sadrži dovoljno kiseonika, kako bi životinje mogle da dišu. To se postiže pomoću pumpe koja vodu obogaćuje mehurićima vazduha i istovremeno je čisti od otpadnih materija.

Postavljanje akvarijuma

1. Odlučite gde želite da držite akvarijum. Dobro je da ne bude na direktnoj Sunčevoj svetlosti, jer to može da prouzrokuje da zelene biljke stvore sloj sluzi na staklu.
2. U prodavnicama akvaristike (radnje za kućne ljubimce) kupite akvarijum, šljunak, biljke, filter i opremu za čišćenje akvarijuma.
3. Akvarijum dugačak 60 cm može da bude dom za otprilike 25 ribica dužine 3-4 cm. Veće ribe zahtevaju više prostora. Da bi se izbeglo prenaseljavanje preporučuje se odnos 20 centimetara kvadratnih vodene površine na svaki cm dužine ribe (uključujući i rep). Većinu tropskih riba potrebno je čuvati na temperaturi od 23-26 stepena Celzijusa.
4. Sada vaš akvarijum i opremu možete da smestite tamo gde ste odlučili da stoji. Jednom napunjen biće veoma težak i ne bi ga trebalo pomerati. Neka voda odstoji nekoliko dana pre nego što smestite ribe i proverite da li oprema radi.
5. Izaberite ribe koje želite. U prodavnicama akvaristike će vam verovatno ponuditi mlade primerke, a vi morate da proverite da ne budu prevelike kada odrastu. Takodje, uverite se da imate ribe koje mogu da žive zajedno, jer ćete imati teškoće ako neke vrste budu počele međusobno da se napadaju. Izaberite neke ribice koje se kreću uz površinu vode i neke koje vole da se kreću po dnu.
6. Ribice stavite nežno u akvarijum zajedno sa kesom u kojoj ste ih doneli iz prodavnice. Posle pola sata možete da ih pustite tako da ne osete promenu temperature. One će se brzo osloboditi i smestiti na dno.
7. Ribice čuvajte i hranite svaki dan, ali im ne dajte previše da jedu.

The post Kako postaviti akvarijum appeared first on Kakopedija.

Kako se približava leto, a sa njim i sve veće vrućine, ljudi traže načine da se rashlade i osveže. Omiljeni letnji napitak je limunada, koja osvežava i ubija žeđ svojom kiselošću. Mnogima je baš ovaj napitak i asocijacija na leto. Evo jednostavnog načina kako možete napraviti sirup za sok, bez kuvanja i velikih troškova.

Kako napraviti sirup za limunadu

1. Potrebni sastojci:
   • 2 limuna
   • 50 g limuntusa ( 5 malih kesica od 10 g)
   • 1 kg šećera i
   • 2 litre vode.
2. Pre početka pripreme, limun oprati i staviti u zamrzivač da se zalede. Potrebno je nekoliko sati, a najbolje jedan dan ostaviti.
3. Kada smo zaledili limunove, uzeti jednu veću šerpu i zaleđene limunove narendati na sitnijoj strani rendeta.
4. Narendanoj masi dodati šećer, limuntus i vodu.
5. Ostaviti da odstoji 5-6 sati (kada je hladnije vreme može i ceo dan). U međuvremenu promešati nekoliko puta da se šećer podigne.
6. Kada se sećer rastopi sirup je gotov.
7. Procediti sirup kroz cedku i sipati ga u flaše.
8. Za oko 200 dinara dobićete više od 3 l sirupa.

The post Kako napraviti sirup za limunadu appeared first on Kakopedija.

Instalacija OS (operativnog sistema) se vrši ukoliko nam je računar zaražen nekim virusom, želimo da zamenimo staru verziju operativnog sistema novom ili pak zbog toga što nam je pao sistem. Podizanje sistema, odnosno instalacija operativnog sistema nije težak proces i traje 30 – 40 minuta. Ono što je teže je instalacija programa i drajvera nakon instalacije operativnog sistema (odnosi dosta vremena).

Kako instalirati operativni sistem

1. Prvo što treba je da na samom startu, čim startujete računar, pokrenete BIOS (na većini računara se pokreće tako što pritisnete dugme delete na tastaturi)
2. Kad se otvori BIOS, idete na „Standard CMOS features“ i pojaviće se lista na kojoj se nalaze Hard disk i ostali optički uređaji (može biti više njih, u zavisnosti da li imate cd, dvd…)
3. Isključite Hard disk i optički uređaj koji ne koristite (ukoliko ih imate više) tako sto ce te izabrati zeljeni uređaj koji želite isključiti i podesiti sledeće: IDE chanel 0 master – NONE ; Acces mode – NONE
4. Ubacite disk sa operativnim sistemom u opticki uređaj koji je ostao uključen
5. Vratite se nazad u glavni meni i idite na „ Save and exit“, a kad se otvori dialog box pritisnite „Y“ na tastaturi, a zatim taster „enter“
6. Računar će se restartovati, sačekajte 1-2 minuta i pojaviće se lista sa particijama (C,D,E…), izaberite jednu na koju želite da instalirate OS i pritisnite „enter“
7. Otvara se novi prozor, izaberite opciju „FORMAT THE PARTITION USING THE NTFS FILE SISTEM (quick) “
8. Pritisnite slovo „F“ na tastaturi i započinje formatiranje izabrane particije, a po završetku formatiranja,računar se automatski restartuje
9. Ponavljamo postupak – opet otvaramo BIOS, na gore opisan način
10. Vratite podešavanja na staro tj. uključite sve optičke uređaje koje ste isključili
11. Ponovo idite na opciju „Save and exit“
12. Računar se opet restartuje i započinje instalacija (budite strpljivi – instalacija će početi za 2-3 minuta)
13. Instalacija je ista kao i za bilo koji program, tako da na skoro svim prozorima treba da kliknete na „next“ ili „yes“
14. Kada se pojavi prozor za podešavanje jezika, vi preskočite taj zadatak i idite na next
15. Po instalaciji OS instalirajte drajver za matičnu ploču, zvučnu karticu, drajver za grafičku i drajver za modem
16. Instalirajte sledeće programe: web browser(pretraživač), program za reprodukciju muzike, za reprodukciju video sadržaja, za otvaranje slika, za rezanje diskova, win zip ,win rar, adobe reader,adobe flash player, java, antivirus ,directx, kodek za produkciju video sadržaja (ukoliko nemate instalirano)

The post Kako instalirati operativni sistem appeared first on Kakopedija.